Eurobasket sećanja: Bosfor u plavom (2001)
Mlađi ljubitelji igre pod obručima se verovatno ne sećaju, ali svako ko ima iole više godina i sebe karakteriše pasioniranim košarkaškim fanom dobro pamti dominantni pohod Jugoslavije ka evropskom tronu 2001. godine.
Jugoslovenska kaznena ekspedicija predvođena jednim od najboljih stručnjaka svih vremena Svetislavom Pešićem nije izgubila nijednu bitku tokom uspona na vrh Evrope.
Možda je i dominacija blaga reč za ono što su jugoslovenski košarkaši demonstrirali tog septembarskog leta 2001. godine. Ovo superiorno osvajanje zlatne medalje može se okarakterisati kao demonstracija sile, budući da je prosečna razlika kojom su rivale slali put svlačionice iznosila +23, a samo u finalu jednocifrena.
A u tom poslednjem okršaju skala se zaustavila na poslednjem jednocifrenom podeoku, onom devetom.
Suverenom maršu ka tituli prvaka starog kontinenta prethodio je neuspeh na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. Litvanski košarkaši su naneli težak poraz Jugoslovenima u četvrtfinalu (76-63), što je nateralo tadašnjeg selektora Željka Obradovića da podnese ostavku.
Malo je reći da su kladionice napravile odličan profit tog dana, pošto niko nije očekivao poraz Jugoslavije.
Na njegovo mesto seo je ništa manje temperamentni i uspešni Svetislav Kari Pešić, koji je odmah zasuo rukave i sklopio ekipu koja je okupirala Bosfor u stilu kaznene ekspedicije.
Roster je bio sastavljen od prekaljenih majstora ove igre, koji su zanat pekli kako u elitnim evropskim klubovima, tako i u najzahtevnijoj svetskoj košarkaškoj industriji – NBA ligi.
“Plavi”, kako je tada bio nadimak svih muških reprezentativnih selekcija Jugoslavije, su igrali podjednako dobro na oba kraja terena i tako protivnike činili inferiornim i u odbrani i u napadu. Ovaj jugoslovenski sastav je bio do te mere polivalentatan da je protivničkim trenerima bilo nemoguće da pročitaju igru i nadmudre kolegu sa suprotne strane.
Oni su bili smešteni u grupu C, koju su završili na prvom mestu, a da se bukvalno nisu ni oznojili u duelima sa Hrvatskom, Estonijom i Nemačkom, iako je “Pancere” predvodio Dirk Nowitzki u naboju snage. Da napomenemo, tada su na Eurobasketu učestvovale 16 reprezentacije raspoređene u četiri grupe, a pobednici su išli direktno u četvrtfinale.
Tamo se Jugoslavija suočila sa Letonijom, nepredvidivom baltičkom selekcijom, ali Pešićevi izabranici tih septembarskih dana ništa nisu prepuštali slučaju. Već na poluvremenu je bilo 66-40, pa su drugih 20 minuta bili puka formalnost i već je moglo da se razmišlja o Španiji, koja je čekala u polufinalu.
Ta generacija “Crvene furije” bila je tek u povoju, predvođena 21-godišnjim Pauom Gasolom, a ispostaviće se da se ova nacionalna selekcija sa Pirineja tada tek dojila potrebnim iskustvom, koje će im kasnije utabati put ka dvodecenijskoj dominaciji Evropom.
Ali, tada su evropskim tlom gospodarili stariji i iskusniji Jugosloveni, koji su rafalnom paljbom Predraga Stojakovića (meč završio sa 30 poena) razoružali Špance i upisali novi dvocifreni trijumf 78-65.
U finalu je “Plave” čekala družina Hidayeta Turkoglua, koji je sa vršnjakom Mehmetom Okurom, i nešto starijim saborcima Ibrahimom Kutluayem i Mirsadom Turkcanom, igrao prvo finale u istoriji Turske. Prvo poluvreme tog finala bilo je najlošije za jugoslovenski sastav na čitavom turniru i oni su bili u blagom zaostatku (38-40).
U nastavku je Jugoslavija postepeno pojačavala gas, neočekivani heroj bio jeVlado Šćepanović, a vrh pobedničkog postolja pripao je dvanestorici košarkaških misionara, koji su čitavoj Evropi očitali jasnu lekciju o igri pod obručima.
Predrag Stojaković je bio toliko dominantan na ovom turniru da odluka o najkorisnijem igraču turnira nikada nije bio lakša. MVP Eurobasketa prosečno je beležio 23 poena po meču, a pogodio je 18 od 35 trojki, što je više od 50% uspešnosti.
Idealnu petorku turnira pored, u tom trenutku asa Sacramento Kingsa, činili su još Pau Gasol, Dirk Nowitzki, Hedo Turkoglu i Damir Mulaomerović, a 12 veličanstvenih Jugoslavije bili su:
Marko Jarić, Dejan Bodiroga, Saša Obradović, Igor Rakočević, Milan Gurović, Vlado Šćepanović, Dejan Tomašević, Dragan Tarlać, Predrag Drobnjak, Dejan Milojević i Veselin Petrović.
Ispostaviće se da je to poslednje osvojeno evropsko zlato za ovu reprezentaciju, a njihova pravna naslednica Srbija je od tada igrala dva finala. U Poljskoj 2009. godini poraženi su od Španije, a u Turskoj 2017. od Slovenije.
